ODA LJUBAVI I VINU
Autor: Katarina Majić
Ja, samouverena i nestrpljiva provincijalka.
Prvo sam vino popila sa tobom.
U toj čaši, prepoznao si moj odjek,
Kao udar starog crkvenog zvona,
Uz koji sam rasla.
Setio si se mojih bosih nogu.
Poezije drveća koje sam nazivala svojim.
Biljaka sa kojima sam pričala.
Stavio si mi zlatni oreol oko glave i rekao:
Leti!
Od tada letim.
Nad čokotima i suncokretima.
Nad pšenicom i oranicama.
Ima me svuda.
I u pupoljcima i u lastarima.
Kljucam prepukla zrna,
Sunčam se na mesečini,
Ogrezla u crveno vino južnih zrenja.
Dok motam klube ogromne svetlosti.
I ruke mi u dubokoj pređi Mlečnog puta,
Ne znam jel’ to tvoja koža,
Il’ samo tanini istkani po njoj.
Spustim glavu na mahovinu.
Meku i prijatno hladnu, tu pod čokotom,
u svaki zalazak Sunca.
Prhnu krila tek po koje ptice. Zaspim.
Umrem od lepote.
Metar dalje oživim.
Pa vidim stvari u slojevima.
Široko, šire, sa svakom crvenom čašom sve dublje.
Ne tonem, letim.
Otrovna nežnost uvuče mi se u uho pa
podignem tu rumen čašu,
visoko, iznad naših glava.
Ona preliva, pa nazdravlja:
Suncu, Zemlji, i Nebu!
Nazdravlja čokotu,
Nazdravlja paoru,
Težačkim rukama,
Dubokim dušama,
Setnim suzama,
Našim životima.
Nazdravlja dobroti i čistoti,
Nazdravlja tebi i meni,
Nazdravlja ljubavi i slobodi,
Hrabrosti i upornosti!
Sve je to stalo u tu čašu,
I mnogo više...
Baš kao u duše naše,
Što se u tom opijenom zanosu prepliću i lete,
Nad čokotom...
